GORAN- Recite nam nekoliko reči o romanu koji je u pripremi?

Dajana – Najpre bih volela da kažem kako u njemu nema vulgarnosti, to je ono prvo na šta ovaj naslov asocira. Istina je da u romanu govorim o seksu i erotici, ali to posmatram kroz okvir humora. Ima perverznih situacija i vrlo neobičnog spleta okolnosti, ali sve to tokom celog romana ide u korist samožive grofice Drasele Razaski. Roman se dešava u savremenom svetu u ruskoj prestonici. Inače, samo da napomenem kako iza sebe imam veoma mnogo godina rada i nekoliko romana mi stoje i čekaju na doradu i objavljivanje, a to su: Zabranjena ljubav, Komodo-kumovanje italijanske mafije, Treća kapija, Lordsov kamen... Najpre sam želela objaviti 'Zabranjenu ljubav', tema nedostižne ljubavi mi više leži, ali čini mi se kako je grofica Razaski prava stvar kako za mene, tako i za čitaoce. Mislim da je pisanje poput stepenica, uspeh ne dolazi preko noći. Svaki stepenik treba pažljivo preći kako bismo se putem umetnosti uspinjali sve više.

Dajana – Da. Trenutno radim na scenariju 'Marokanska princeza'. Ustvari zbog romana koji je u pripremi trenutno ne stignem da se scenariju posvetim onako kako bi trebalo, te mi sve to stoji. Čim se ovo sa pripremom grofice Razaski malo stiša, posvetiću se nanovo ovom poslu. Inače sam tokom školovanja radila na predstavama koje su se prikazivale na priredbama. U njima sam i glumila, tako da ću sada 8.aprila da izvedem jednu malu predstavu 'Pametan divan u frizeraju' u kojoj ću i da glumim.

GORAN- kako ste zadovoljni dosadašnjim promocijama? Koliko vidim imali ste promocije u Plato-u, u Domu kulture u Starom Žedniku, potom u Gradskoj biblioteci Subotice, a posetili ste i Spens u Novom Sadu?

Dajana - Mogu priznati kako sam zadovoljna. Ostaće mi u sećanju jedan čovek u Novom Sadu koji se na promociji zatekao slučajno i koga su veoma privukle moje pesme. Mislim da su upravo ti slučajni posetioci koji se zainteresuju za vas i vaš rad - onaj pravi uspeh promocije. Ne smatram pametnim napraviti promociju i pozvati svo svoje društvo tako da se stekne utisak da je vaša promocija bila posećena, a ustvari ono što ste predstavljali to gomila vaših prijatelja uveliko zna. Opet bih se vratila na Novi Sad, tamo su čitaoci mislili, zbog pseudonima kako sam Francuskinja ili Italijanka. Veoma su se iznenadili kada su ustanovili da sam Subotičanka. Da pomenem u Novom Sadu sam predstavljala svoje romane 'Vapaj orhideje' i 'Marokanska princeza', a u decembru me na Spensu u okviru Sajma knjiga opet očekuje knj.veče

GORAN – Recite mi Dajana zašto pišete? Imate svega 26 godina, a napisano preko 700 pesama i nekoliko romana?

Dajana – Ima nekoliko činilaca koji utiču na mene. Kao dete sam doživela saobraćajan udes koji je imao takve posledice na mene da sam se okrenula maničnom pisanju, iako u porodici već postoje genetske predispozicije za pisanje, tako je ova nesreća uticala na to da manično pisanje preraste u umetnost. Jedno vreme svog života bila sam maksimalno posvećena proučavanju rada drugih pisaca, smatram kako su oni ti od kojih sam izučila ovaj zanat takoreći. Verujem kako nikad u sebi neću moći pronaći toliko litelarno blago da stanem rame uz rame sa jednim Lavom Tolstojem, ali mislim kako ću uraditi veoma, veoma mnogo u sferi današnje književnosti.

GORAN- Mislite li da je današnjim piscima teško?

Dajana – Da. Vidim na svom primeru. Ali mislim da talenat i rad, uz istrajnost mogu da me dovedu do uspeha. Bitno je verovati u sebe i svoje ciljeve. Dešava mi se da me upoređuju sa drugim piscima, što stvarno mrzim ili da ispred mene stavljaju druge pesnike, ali uvek kažem sebi ''Svakom poslu danas ima vreme'', to se odnosi i na moj posao. Možda će mojih pet minuta doći malo kasnije. Ono što bih poručila današnjim ljudima to je da ne odustaju do svojih ciljeva jer to je sve što mogu da imaju, posebno ukoliko uspeju u svom naumu – tada je uspeh sladak. Tu ni materijalne stvari više nemaju vrednosti. Volela bih da dodam još nešto, jedna veoma smešna stvar koja mi se dogodila nedavno. Jedan poslovni saradnik mi je nedavno rekao 'Dajana, tvoj put je težak. Možda je trebalo da budeš najpre novinarka?' Iskreno to me je nasmejalo. To je jedna velika zabluda, ispada da mogu da uspem u svetu pisanja samo ako sam novinarka. Pisci su pisci, njima ne treba nikakav drugi vid oglašavanja!

Drasela Razaski je dugo, predugo sedela na krevetu u svojoj sobi. Vrlo gordo otpravila je Isabelu Davidovnu u Laurinu sobu. Isabela joj je želela da joj priča o tom danu i Betovenovim kompozicijama, međutim Drasela nije imala ni najmanje volje da sluša išta o Betovenu i Noćnoj simfoniji i o časovima koje im je držala tetka Laura. Ništa tako bezlično, obično i dosadno nije moglo da naruši njen nemir koji se javljao istkan velikim, inspirativnim uzbuđenjem da se najzad osećala onako kako bi uvek i trebalo da se oseća – bez sputanosti, odglumljene ozbiljnosti i omrznute pokornosti. (Sada se celo vreme osećala poput nekog ko je najdužu trku na maratonu prvi prevalio i postao pobednik i prvi zavedeni Ginisovac u toj mučnoj kategoriji.)

U nekoliko trenutaka, koji su usledili želela je da posluša onu staru pesmu od Željka Bebeka, Oprosti mi što te volim, za čiji je prevod zamolila jednu devojku da joj uradi. Pesma joj je bila draga. Ipak nije ništa pustila.

Sagledavala je svoj život i brak, i bila je svesna kako je mnogo toga u njihovom odnosu prema njoj bilo loše i pogrešno i da im se, takvi kakvi su, prvom merom sve to vratilo nazad.

Sklopila je na tren oči, prisetila se tog celog dana od početka. Sva ona jurnjava po robnim kućama bila joj je toliko mrska da joj se učinilo kako će da povrati. Sva ona gnjavaža oko proizvoda, kvaliteta i porekla, te količine i jela koje se priređuje od toga ... Pa odlazak frizeru, šišanje i farbanje, a ona je po šest puta prelistala jedan frizerski magazin u kom su frizure – noviteti – bili takvi da je Drasela imala osećaj kako bi se od takve neke osobe uživo sigurno uplašila. Kao iz filma strave i užasa! Potom odlazak u kafe kod onog univerziteta ... A Piroška je, od početka do kraja dana, bila toliko grozan sagovornik koji razgovor vidi i ceni samo ukoliko je u pitanju monolog, da je Drasela mislila kako joj je i u najdosadnijem periodu godine bilo zabavnije samoj u šetnji od Notre-Damme do Trijumfalne kapije, nego uz nju u prodavnici...

Najbolji deo dana bio je onaj prizor. Oživela je mislima zadnjicu svog supruga, koju je već dobro poznavala i koja je svojim izgledom nikada nije oduševljavala, niti privlačila. I one noge! Privezane vrlo pažljivo, ali dovoljno čvrsto. I ritam njihovih tela...

Odjednom joj sve to počne bivati zabavnije. Voajerisanje kao posao ili zanat, nikad nije bilo nešto što bi je mamilo. Kada bi razmislila o svemu tome, nikad sebe nije mogla ni da zamisli da stoji pred kućama i posmatra dešavanja u krevetu. Reklo bi se – pravi pravcijati besplatni porno film serviran uživo i sa svim propratnim stvarima koje idu sa tim događajem. Nasmejala se veoma, veoma pakosno da se u jednom trenutku učinila čudnom sama sebi. Pitala se tiho, pomalo uplašeno, kakva je ona zapravo? Šta se zapravo skriva iza tog tako znanog i proživljenog mrtvila duše, iza učmalog i povučenog lika, iza osobe koja deluje kao da u sebi nema ni trunku strasti. Zapravo ...

Da. To je bitno – šta je ona zapravo? Imala je gomilu ludih strasti za posedovanjem već uzetog ili naručenog ... Imala je izgleda i strasti koje su bile dublje, a ticale su se tuđe privatnosti. Ali ko kaže da je ona sada doticala tuđu privatnost? Dimitri je njen suprug. Neko bi rekao da ono što se događa njemu, to je kao i da se događa njoj samoj. A njena lična stvar koju zahteva pravda bila je da sazna zašto je njen muž uvek tako leden prema njoj i u kom smeru odlaze vidovi njegovog interesovanja za nju?

Varanje.

Danas svi švrljaju. To je možda i normalno. Ljudi nisu stvoreni da bi bili uzori, poštenjačine i tome slično. Šteta! Onda su životinje bolje od ljudi. Čovek nikad ne bi mogao biti veran kao pas ...

Ali opet, sa svim tim švrljanjem, ljudi se osećaju znatno bolje i lepše. Čovek kao jedinka ne može biti sam, a što je još gore ne može ni ceo celcijati život biti samo sa jednom osobom. Takvi primeri ljudi su retki.

Naslonila se na krevet i osećala kako je zanos nosi sve dalje i dalje. Zamislila je muškarca kog će da zove Pastuv, koji će da izgara od žudnje za njom i koji će da vezuje njene noge, kako bi sve to sa tim činom bilo zabavnije, a ona će da dahće ispod njega i oseća sve nalete starsti koje još nikad nije iskusila.

Da, to je ono što nju muči. Ta neproživljenost, ta neiživljenost, taj osećaj kako još nikad nije bila voljena na takav način – sasvim i do kraja. Ljudi imaju previše toga što se vezuje za neispunjenje u bilo kom planu – jasno je kako je strast ono što nju zabavlja i u čemu se ona jedino i oseća kao da pripada tom neobičnom ljudskom rodu.

Onda bi ipak trebalo da tu strast što više podstiče.

Imala je jasnu i lepu podršku svog svekra i svekrve ... To je prednost. Vrlo bitan adut. I njihovu sobu kao neko svoje tajno ljubavno gnezdašce.

Na kraju se vlastitoj dosetki koja je naginjala prema svim ikad smišljenim oblicima perverzije i osmehnula, zamislila pri tome sebe i svog Pastuva kako, na sva zvona, uživaju na onom velikom krevetu, a njen svekar stoji pred vratima i drži naznaku STROGO ZABRANJEN ULAZ ili tome nešto slično. Na kraju se već osećala sasvim odobrovoljeno svim tim idejama, da joj više ni nije bilo bitno da li će misteriozni i famozni da se gospodin Fabian javi i da li će ona da pribavi onu bezveznu sliku... Sada je imala zanimljivijih stvari.

Da opet prati svog muža u poseti ginekološkoj ordinaciji Nikolajevičke ...

Da sasvim iznuri svog svekra svojom urođenom samoživošću...

I da nađe Pastuva ...

Negde...